Totalna proteza, parcijalna akrilatna proteza, parcijalna skeletirana ili Wisil proteza, žabica, su sve pojmovi koji se odnose na, u narodu poznatije, veštačke zube, veštačke vilice, zubne proteze, kastanjete, ono što baka drži u čaši…
A zapravo su ono bez čega se ne može u poodmaklom životnom dobu ni jesti, ni pričati.
Proteze u stomatologiji su do pre par decenija bile terapija izbora za bezube, delimično bezube pacijente, kod kojih nije bilo moguće napraviti fiksnu protetski nadoknadu, kao što je npr metalokeramički most.

Sa pojavom implanta proteze su zapravo postale privremeno rešenje, mada u siromašnijim društvima i dalje imaju primat u trajnom saniranju bezubosti.
Akrilatna totalna proteza se koristi kod potpuno bezubih pacijenata i napravljene su od akrilata, plastike. Estetski u potpunosti mogu da zadovolje sve kriterijume, ali funkcionalno one opterećuju vilične kosti na neprirodan način i dovode do brže resorpcije istih, a takođe imaju i traumatsko dejstvo na sluzokožu usne duplje. Što se udobnosti nošenja tiče, takođe ne spadaju u idealno rešenje. Gornje totalne proteze, najčešće stoje mnogo stabilnije od donjih pošto je gornja vilica stabilna i ne pomera se, a i može da se ostvari vakum između same proteze i sluzokože koji obezbeđuje dodatnu stabilnost. Nesreća je u tome što gornja totalna proteza u potpunosti prekriva nepce i umanjuje čulo ukusa. Kada pacijenti dobiju protezu po prvi put, postoji ozbiljan osećaj stranog tela u ustima i neophodno je da prođe par dana do potpune adaptacije, a sa druge strane ima pacijenata koji se nikad ne naviknu.
Donja totalna proteza je u većoj meri problematičnija od gornje, jer se donja vilica pomera i ako sam vilični greben nije u dovoljnoj meri izražen kako bi proteza na njega “legla, sela” velika je verovatnoća da će pacijenti juriti protezu po ustima. Vremenom se pacijenti i na tu situaciju naviknu, pa nauče da je kontrolišu.

Jedna velika istina je da protezu nosi glava, a ne usta.